Oči u oči

1

Taj pogled je za mene nekad lep bio.

Tačan i tokom rasčlanjivanja pametan,

to što sve sebi priziva

fokus bratskog poverenja.

Sad kao dve izbledele zenice

od stakla gledaju me preko ramena.

U njenim zracima se ne mogu utonuti.

Kao u nakaradnom sferičnom ogledalu

u njoj vlastite crte ne nalazim.

2

Nekad u tom glasu

tajna virova kovitlala.

Vera i radost,

igra ushićenog,

bogatog dopuštenja:

može i ovako i onako.

Sad je rezana logika

praskjućih loptica od kaučuka,

u naviku prešli reflex,

propinjana nadmoć,

sebe braneći

sve uzvraća.

3

Odlazi ne primetivši:

ustvari nije ni bila tu,

u čaroliji svemoguće

strogosti tek je svoju

tobožnju istinu veličala;

odlazeći ni toliko nije

rekla:

– Ipak je dobro što i ti postojiš.