Obeležen

E kerke vorbengi

Uveče kad smo hleb oplakivali

i mačke mesec krali,

uza zid šćućureno

napola izmišljene snove

jedan drugom redali,

iscifrano, nadugo, požudno

(među nama dripcima nije bio tumač snova).

Siromaštvo smo ismejavali,

gorkim ustima psovali,

suhim grlima hlaptali,

nemilosrdno.

Ako su nam naše snove dodijale,

priče naše Šeherezade, grbavog

Vak Kučija u polusnu slušali.

Zajahavši njegove reči,

nebo u sjajnom odelu šarali,

kočopereno.

I stigao je jutro!

Jama od čerpića je pala na golenjače naše,

na poput insekata sjajna ramena se srušila.

Užareno sunce je naše potiljke pržio,

oko nas zvonjava crkve

ručka nigde!

Naša ljubavnica kal pored nas je sekla,

miris kuhinje ni ona nije poznavala;

njen hladan uzdah tek noću se čulo,

kad već i bajka stvarnost postala.