Obično ujutro dolaziš

Često se budim kao posle svoje smrti.

To je (nešto dublja) formulacija

onoga što u svakodnevnom govoru

nazivaju: Ponovo sam se rodio.

Svitanje nad tankim slojem vina,

sporan odsjaj na dalekom metalnom predmetu:

sve to artikulirano – kao jedna rečenica

mada je samo utisak jedne rečenice.

Krhotina natpisa na rupičavom kamenu

što bi svakako trebalo otkotrljati.

U beskrajnom jutru pokušavam

iz suštine stvari nešto o sebi

doznati. U međuvremenu me potrebe

na aktivnosti primoraju, naravno:

otvaram prozor, vodu pijem pa praznim.

Mada sve to zasigurno mi smeta u ispitivanju,

ima i prednosti. Jedna četka za zube pomaže

uokviriti razdoblje (sa tačnošću od pedeset godina);

zamršeni znaci koje sam na jednoj cedulji

našao: nazvati B. Đ u 9 sati:

ubedljivo ne samo pismenost dokazuju

nego i prisustvo (relativno) visoku tehničku

kulturu. Nadalje: spis potiče od osobe

sa poznavanjem mađarskog jezika (ali to još

ne upućuje na mesto događaja).

Zatim zvone i – stižeš.

A ja, bi li mogao nešto drugo, odložim

krajnje i zadovoljavajuće rešenje

problema, i: - Jesam ko jesam

(valjda neko, zar ne, zasigurno),

prepuštajući se valstitim

nagonima, pristavim kafu

i upitam: Šta je?

Mada znam ni na to se ne da odgovoriti.