Nečeg nigde nema

Huje naši dani, vrući rafali,

– nešto svakog dana propuštamo.

Kulučimo bez daha, dobronamerno,

– i nešto u svakom činu propuštamo.

Pričestimo se u ljubavi tokom čitavog života,

– i nešto u svakom poljupcu propuštamo.

Jer iz svakog zagrljaja fali nešto,

– iz svakog poljupca nešto fali.

Zalud stvaramo i borimo se za nju svakodnevno,

– iz svake ljubavi nešto fali.

Za nju do smrti zalud se tučemo: - ako je i naša,

– iz blaženstva nešto fali.

Možeš se do gušenja sa užicima zasititi,

– iz tvog života nešto fali.

Zalud čezneš za ljudsku celovitost,

– jer iz čoveka nešto fali.

Zalud se nadaš u iskupitelja Celine,

– jer iz Celine nešto fali.

Jedna zvezda fali iz Vasione,

– iz Vasione nešto fali.

Naš svet fali iz Sveta,

– iz Sveta nešto fali.

Jedan zrak fali sa nebeskog svoda,

– iz nas nešto fali.

Pedalj zemlje fali sa Zemlje,

– ispod naših tabana nešto fali.

A iz prošlosti obećanje je tako glasio:

– „Negde! Nekada! Nešto!”

Verovali su mudraci, verovali su vernici,

– to verovanje slušali otkada živimo.

Ali znanje se na nas sručilo: – Nečeg nigde nema!

– na nama je da to priznamo,

i tražiti to što više propustiti

ne sme niko.

Mora se početi sve ispočetka,

– svaku reč ponovo izgovoriti.

Ispočetka početi svaki zagrljaj,

– svaku ljubav ponovo otvoriti.

Ispočetka početi svako delo i svaki život,

– ruke naše ponovo svima pružiti.

Mora se početi sve ispočetka na ovome svetu,

– stvoriti to što nigde nema,

ipak je tu u svima nama,

iz nas požurući peva,

ponovo ubeđuje doćiće

nešto, negde, nekada...