Nemoj s njim ni pričati!

Možda kod kuće dete se i njemu zna radovati

i njegov otac brkovima tuljana dremucka,

možda klas i on pogladi –

tu nemoj s njim ni pričati!

Tu nemoj s njim ni pričati,

jer tu je reč izdaja –

kod kuće može biti čovek poštenja,

tu je: ugnjetač, ubica!

Tu nemoj s njim ni pričati, nit ga pogledaj,

možda baš u tvoju majku pucao.

Po naredbi došao,

ništa ne može,

moguće je.

Ali ti

užasan greh preuzimaš

ako makar i za trenutak

s njim pričaš.

Sedi ispred kuće na klupu,

koračaj ulicom, uvuci se u vežu,

pokaži lice ljudima –

ali ugledaš li ga

neka ti mržnja

okrene glavu.

Pusti, neka vidi

kakav ti je treptaj oka:

pomak iskrene gnusnosti.

I zatvorene usne, sklopljene oči

moraju da nauče svedočiti.

Inače biste mogli biti veseli jarani,

ali sad je smrtni greh

ako mu se nasmešiš –

nek ti usne budu uzete ako mu se nasmešiš,

nek te večit

cerek krasi.

Ako više ti se duša ne uzburka,

kad već on ne puca, ne da naredbe,

da ti tu na vratu sedi:

nek te preteški žrvanji

večito terete!

Ako dopuštiš, ti devojko, da te miluje,

od tebe nek nikad žena ne bude,

s tobom muškarac nek radosti ne oseti –

biseri tvoje žudnje svete

neka se rasprše.

Ti ženo, ako te taj može zagrliti,

od njegovog poljupca neka ti telo istrune!

Ako bi mu dete i drago bilo,

tvoje čedo do njega, majko,

ne pusti!

Tu za njega nek ni trava ne raste,

neka ide kući!

Ali dok se tu širi,

tu nemoj s njim ni pričati!

Tu nemoj s njim ni pričati,

jer tu je reč izdaja –

kod kuće može biti čovek poštenja,

tu je: ugnjetač, ubica!

8. novembar 1956.