Na volujskim kolima

Ne zbi se u Pešti to što čujete.

Tamo nema stvari ko u romanima.

Gospodski članovi družine

Sedoše u kola i krnuše njima.

Išli su kolima, ali  volujskima.

Dva para volova činjahu zapregu.

Duž celog puta, sve tegleć kola,

Koračahu sporo četiri vola.

Svetla noć beše. Na nebu luna;

Iđaše bleda sred mutnih oblaka,

Ko tužna gospa što svog muža

Grobni hum traži između raka.

Vetar-trgovac u polju što spava

Kupovaše slatki miomir od grana.

Duž celog puta, sve tegleć kola,

Koračahu sporo četiri vola.

U društvuu tada bejah i ja lično,

I baš mi Eržika seđaše s desna,

Ostali članovi družine

Pričahu priče, čula se i pesma.

Ja sam sanjareći rekao Eržiki:

„Da l da izaberemo jednu zvezdu za nas?”

Duž celog puta, sve tegleć kola,

Koračahu sporo četiri vola.

„Da l da naberemo jednu zvezdu za nas?”

Rekoh Eržiki duha razdragana,

„Zvezda će nas vratiti jednoć

Blaženom spomenu prošlih dana,

Ako nas sudba rastavi još danas.”

I izabrasmo jednu zvezdu za nas.

Duž celog puta, sve tegleć kola,

Koračahu sporo četiri vola.