(navigare necese est)

Ako duša razglednicu dobije

na dobro primetno mesto smesti,

vrata vitrine, kao lepu kosu,

more nežno ljulja.

I čovek samo iznutra talasa,

izvana gladak je poput ogledala

iz plave košulje sa kratkim rukavima

srčani mišić uglavnom se ne vidi.

Makar je košulja kratka

srce je itekako dugačak

i teško podnosi

da su mu uslovi za život ograničeni.

Ali to ne znači

da u pogoršanim uslovima ne bi bio dobar,

samo mu je nivo života produbljeniji

i nije rolada.

Ali ni pravo na traganje nauma nije beznačajan

i da bi otkrili

duša od Havaja do Ederiča

socijalna odmarališta obilazi.

Od varljivog oka

vidokrug uma je daleko širi

ako poput periskopa

na postolje mašte postavim.

Tamo bestragija već je u blizini,

Soči i Rimini

i čovek je raskošna lađa,

kad samo do vitrine odšeta,

gde soliter

sa mnoštvom prvoklasnih kabina

zajedno sa sretnim upućenima

na valovima razglednica otplovi.

Jer u dubini svakog čoveka

po jedan prekookeanski brod je usidren

i s njim je najteže

u to letnje doba

ako u bronzanom sutonu

ogledalo duše zatrubi,

na naš život

nešto veći pogled se otvara.

Ali niti se obaziraju

kad na sistemu brana mraka

zajedno sa slatkom maštom

svetlost otiče

i kad u tamnu kaljužu

realnosti stignu

sami sebe već

zalud varaju.

Kamo bi se čovek

sa naslona balkona sagnuo,

pa uhvati ga

i more između ostale stvari gura,

jer život je velika guma,

steže i ne pušta,

samo sivu tekućinu,

navigare necese est.