Moje stvaralaštvo

I.

Trebalo bi spasiti što se da spasiti

a ja samo sedim

tegobno

kao gromada stene

kao ona gorostasna ptica

koju sam kao golobradac ranio i u hladu vrbika nemo iskrvarila.

Tiho u dubokoj tišini nekog nepoznatog kraja

pišem moje pesme koje su negde ispred ili iznad uobičajenih

zakona književnosti

i bunila kretena.

Dosta mi je od isklesanih lepota,

nasleđenih efekata.

Moje pesme se ne rađaju iz zamršenih bujanja snova

nego iz strogog reda geometrije

koru voća ogule

tlocrt konstruiraju

predmete u prostor stavljaju

čiste ruševine prošlosti su

lepšu budućnost obećavaju.

To je bit moga stvaralaštva

značenje mojih izraza

smisao mojih neshvaćenih priznanja

vatrena kiša je

i zveket ledenica

koje poput zakonitosti suprotnosti

jedna kraj druge žive

i poznate

i nepoznate

krajeve sveta

ispunjavaju.

II

Ne peva sad samo srce

niti samo jezik.

Plava tekućina moga oka

tvdo belilo mojih zubi

klasična struktura moga tela

nepregledna materija mog uma

mnoštvo vlasi na kosi

deset mojih prstiju

poput deset zanesenjaka

jednog orkestra

zajedno odzvanjaju

da svet o meni

obaveštavaju.

Pevam

i na svetlu

i u seni

o onima koji su nesretno rođeni

ili ih kasnije zla kob sustigla

o gluhonemima

slepcima

nevernicima

žrtvama zatucanosti

o onima koji se sa vrha planina u smrt bacaju

i o onima koji se plaše iz brloga izaći.

Tako pevam

da neko drugi

ako u dubini svoje usudi prihvati

postane sposoban prema obali

krenuti

gde se maternica našeg veka porađa

gde će zasejano seme klijati

gde vrata ambara lokot ne podnose

gde pastir svoje stado na cedilu ne ostavlja

gde čovek čoveka prepoznaje

materiju

alat

u ruku uzima

i od krvi crvene

od patnje crne

znakove

smisla postojanja

stvori.