Medveđi psalm

Dimnom nevestom, suzom,

krvničkom tišinom, tamom,

nikotin - mesecem, perjanicama pepelastih grlica

već venčavan i zaklinjan na vlastite žbice besa,

u čast svojih puzava, posvećen u stanara špilja,

posteću kost, kožu, tu šćućurim nezgrapno kao

pogrda stvaranja, jer opstanak nije takav,

bez čina je taj život, već takvu ideju sprema

da se zauvek razgradi,

da bi mi i čohasta guza

rađe minu birala mesto jastuka nalik labudovoj guši,

pa lepo crveno Sunce, dođi k meni kroz kolonije

inja i leda, dođi pred moje zakrvljene oči,

visost u skerletu, posetilac jasnih crta

koji veru bi mogao doneti, njega s belim cvetom čekam,

ljiljanom mojih creva, bubnjem moje isušene duše,

zujanjem ušiju, tvrdim škrgutom zuba, nokta

i kamena iz patnje slavu isklesavši.

Ne prepoznaješ me, ni ja sebe ne prepoznajem

i od moje vilice jača moć me steže,

u medalju bi me pretvorila s njenim groznim licem,

nek zvečim hladno - svirepo kad me iz stege ispljuje,

al dok me njena turpija, somotna kiselina para

vlastiti uzvišeni zanos kap krvi mi uzima, upaljenu

ju uzdiže i u tom kamenu sobu farbajućem purpuru

stvara njega, koji sam bio, u koga radost nalazim:

protiv patnji uzorka, boga, svemoćnoga,

rođaka zemlje, vode, trave, drveta, cveta,

medveđeg dečka moćnih mišića, zvezdanih kostiju,

kovrđžavog, nasmijanog, sjajnih ribiznih - očiju,

koji se raduje životu, grgoljivo hvata

aprilski pljusak i poput beba kiše od polena,

koji na žutoj svilenoj stazi bezbrižno šara gore, livade,

i ne plače svojim sazvežđa - braćama koji na

vasionskoj vrtešci sede ližući večnu lizaljku,

jer na ogromnom dudu čuči, razmišlja, tamo bere

edenskog šećera i ne poznaje još ukus vlastite krvi,

jer njemu upozorenja, slutnje tek su prazne senke

i svaka crna profecija samo senku oblači.

O lepo, crveno zimsko Sunce, sad takvo leto grlim

kojeg nema, što je zaklana bajka među mojim šapama,

zaslužih jer jako mi je trebala ljuta svadba suprotnosti,

nek mi inje udari u grlo, na slast užasna kontra,

trebao sam u trulom svetu meda tražiti da na

kraju žuč pokidam, da mi svaki tren otrov bude,

trebao sam po glavi limenih vilenjaka čvoku udariti

da im po nestanku rose u otkucajima hodam,

mesto trave na njihovim britvama, prosejanoj pustinji,

trebalo je vreme bede da mi dozre plod besa,

na pustom krovu, božjoj glavi otiske mog stopala

u jesenjem snegu trebala je okititi jalovost,

cvet prokletstva, da mi njihovi psi otvore slabinu,

da svoj crven, svilen put obeležim ispred njihovih njuški,

od iluzija od baruta do divljih ruža preko sedam gora,

i jer nisam hteo biti ispunjen rukovetom slame, sedeti

na visokoj polici s papirnom krunom ispred zlata

ždrebčevog sala i među ranim resama, trebao sam,

pa trebao sam na kraju slomiti puške, oružare,

da u meni stanuju, da me stalno iznutra gone.

Dejana, dejana - poklade, poklade,

poruke razuzdanih sila dopiru do mene,

otvaraju se prozori, vrata na topot krabulja,

ali ja zatvaram sebe i svako iskušenje

pepelom označujem jer ono što mami:varka je,

lažne boje, lažne reči - koji na azurnim plohama

teturaju: glave s snovima od mesečevog kruga

vlastita su sveća, venci svetla pir sveća na grblje

prizivaju: snove koji seku glave, čupaju srca,

mada za raspodelu bradva gusti slatkiš reže

i preobrazili su se okovi u nalickane đevreke,

ja ne spavam, zaraznost sna nije mi glorija,

dejana, dejana, dame, gospodo, duduci,

škrbava je svetlost: ples medveda fali uz pljesak,

dejana, dejana, ta komanda nije moja,

ritme, rituale ne čekajte me, nisam muška balerina,

moji zastori ledenih cvetova ne uzdrmajte se,

bojim se kad pomislim na zvečke, čemer zvoni u meni,

i tek da naslutim karike rila već mi nos krvari -

o lepo, crveno Sunce, kad bi mogao u te zabosti kukama

blagoslovljenu šapu da me konačno preotmeš,

iz korena isčupaš odavde noseći do nebeskih vela:

dobra staza to bi mi bila, jer bezbedna staza je,

jedina neokrvavljena, ako noga zemlju ne dotiče

i na zemlji zaneme usta, dejana, dejana, de!