Ljubav

Devojka:

I stabla gorko plaču, sa mnom,

Zastavom samoće kićenom, u crno obučenu

Isprošenicom; ostala sam sama,

Gde li hodaš, zima na orušenim podrumima sedi,

Oko sebe svoje bele prnje stavlja, okolinom ozeble,

Zečjim tragovima pune staze kruže, na njih

Džbunovi sa smrznutim granama se sruše,

Vetar stiže, kako plaču tresu se,

Tu u nemilosrdnom kriku vetra stojim, u bodljikavom

Padu zvezdastog snega, u mrazu iskidana perja vrane

Zveče, tu stojim i sa drvećem gorko te oplakujem;

Nevesta u crnu čipku obučena.

Mladić:

Na čelu sa znakom prokletsva pogažene zakletve sam te

Napustio; na rame bisagu svakodnevnice

Kačio, u njoj rumeni hlepčići se skrivali: moji snovi,

Zima je, ptice injem posutim kljunovima krešte,

Njihovi krici drva potresu: pljušti sneg,

U stisci zime se tresem – ti bi me poljupcima žarila,

Ceste krda smetova u neprohodne koridore pretvaraju,

Ali od čežnje nogu tešem, tebi se vraćam,

Pokucaću na tvom prozoru sa rešetkama, oznojeno,

Uz tvoje noge rastrojeno se srušim, u krevet me dižeš,

Čelo mi prokletstvom žigosanim poljupcima ovenčaš:

Nevesto pokidam ti haljinu od crne čipke!