Lekcija

Prvu lekciju iz poezije

nisam od Aristotela,

niti od dobričine

čike Boaloa

dobila;

forma nije bila

niti klasična

niti klasicista,

pa mi je i nadahnuće

sekundarno,

ni sa stvarnosti

nikakave veze

nemam,

pesmu,

ako sam makar

i jednu istinsku napisala,

zahvaliti se jednom jedinom izrazu mogu.

Hiljadudevetstopedesetčetvrte

na pletenoj stolici sam sedela,

ustvari nisam sedela, koporkala,

uzbuđeno sam priču čekala.

I ded je započeo,

metkom ranjena pluća

– po običaju –

uzimanjem staklasto-šarenom,

belom, rahlom bombonom

jačao zbog očekivane

višesatne

„zašto, zašto“ najezde.

„Kad sam još

dečak bio,

kod kuće, u baniji

Krašo-Serenj

prvog medveda sam

na obali jedne matice video...“

nastavio bi on

svoju priču,

ali sam ga prekinula,

rečenicu nije ni završio,

od onda samo sam na jedno mislila,

poznata jezera, potoke

skroz zaboravivši

tog dana pažnju obratiti

samo sam na maticu

mogla,

i netremice pitala,

šta je, kakva je:

ta reč, lepa, neobična

me je zarobila,

i od onda

– na pragu svoje

tridesete godine –

čekam-čujem

uzbuđeno škripanje

već odavno raspale pletene stolice.