Kameno vreme

sad kad sam do 75. stigao

konačno shvatio

zašto treba pogledati unazad

čak i onda

ako se u kip od so pretvaramo

a ja sam bogme pogledao unazad

iza mene komad

kamena stajao

radije stub

skoro kip

i na nozi stajao

kao da meni pripada

i dok sam ga zagrlio

zadrhtao

topao je bio kao telo

čoveka

makar tad je već sveže bilo

veče u brdima

što se upravo spušta

opipavao ga

i gladio

na njemu nigde pukotina

tek zamršene bore

manja-veća udubljenja

tu i tamo po koja izbočina mahovine

i usnama dotaknuo

još uvek osećam

njegov prkosan poljubac stran je

bio ali i poznat

kako mi se ruka na njega priljubila

na svaki moj pokret

površina kamena zadrhtala

nemo

mu se divio:

kakav komad od kamena!

(neki bolji vajar bi to čitav život vajao!)