Igra zrnca prašine

Milijuni

i bog zna koliko

sitninih svetova kruže

kičice pršine lebde,

nezgrapna kočija ih digla,

krivi se točak,

a na njoj gazda

i svaki svet

na moj

oznojen dlan seda,

svetlo sunca nas prati

dok konj tetura

i osovina zaškripi,

batrga se cesta,

izvrne se predeo

nasmejana svetlost,

teret mog dlana

u plesu sazreva,

život je tako pohotan!...

prostire se seno, nad nezgrapnom

kočijom već veče miriše,

dobar je to čadar, ispod njega

ispruži se telo čoveka, marve

milijuni

i bog zan koliko

svetova bira sebi zvezdu

hrani se konj, gazda nebo promatra,

taj je pao, onaj drugi je sigurniji,

slegle su kičice prašine, igra im je san

i da su sretne samo ja verujem

taj je pao

boljeg ne nalaze.