Igra sa patnjom

Novorođenče ispred tebe zvono slave

udaram

neka zvuk metala objavljuje na zemlju si stigao

samotno nenaoružano ipak

u srcu sa obećanom pobedom

i već čujem pesmu koja

će se jednom iz tvog plačnog usta odjekivati.

Podne je na livadi koračam gde

marljivi seljaci zemlju obrađuju,

očevi i majke koji su među belim,

na mleko mirišljavim jastucima baš tako

maleni i bespomoćni bili kao što si ti sada

i kad bi ih na vedrom sunčanom sjaju

u vinogradima, na cvećem obraslim livadama video

među njima bi tapkao da se zahvališ

za osmeh umornih pogleda i za ono svesrdno

grljenje u kojem ti je sićušan život začet.

Ti još samo spavaš i u snovima besciljno skitaš

koji put ruke dižeš i na tvojim prstićima

između zidova deset sjajnih zvezda blista

i ako kat-kad u bolan, stran svet krikneš

u tvom glasu fanfari strašnog suda se oglašavaju.

Na livadi hodam, u ogledalu potoka se pogledam

i dok na tebe mislim, više ni ne znam

na dnu kolevke dal ti cvetaš ili u srcu sa sedam bodeža,

sedam puta na smrt osuđeno tamo se ja otimam

ipak sa vedrim osmehom jer su me poljupcem dodirnuli

i užarenim bojama nade kite.