Hans Bilov svog majstora, Franca Lista sluša

Sine moj, ne laži. To nije Poljska konjica, uši mi još služe. Ne zaboravi, muzika je jednostavna ali ispravke su nemoguće. I Appassionata je dosadna ako veruješ da ti je tehnička perfekcija ili apsolutno poznavanje dvadeset četiri glasa nešto znači. Ni to nije interesantno da prima vista  sviraš na klaviru, svaki akrobat tipki sposoban je na takvu čaroliju. Povrh toga: Ti si bio najbolji, koga se uopšte moglo učiti; i još si mi i zet. Zbog Kozine nemoj da tuguješ: ustvari od nje Ti si se spasio. Riharda je bez ikakvog problema u celosti progutala. Nikad se ne boj. Ako se bojiš note će te pogaziti, poniziti. Znam!, kako ne bi zano: Ti si jedini dirigent koji svaku notu svake stavke devet simfonije napamet zna. I to znam da posle tebe na onaj podij kao dirigent na stari način niko ne može stati. Dobro je to tako: makar ćeš čitavu muzičku bagažu dovesti u red... Ipak... knjige vodilje nemoj toliko poštovati.

(...) Pa: i ja sam se bojao. Nekad...onaj gluv Njemac, u Beču. Video je moje prste. Kad je na kraju na podij došao, mislio sam, ošamariće me: minimo calculo četiri puta sam fulao. Ali me je poljubio, sećam se, na kafu je mirisao... I, Hanse, više vremena nemam. To, što danas pišem, niko ni poslušati ne želi. Ni ti... i  Rihard... posle Csárdás macabre tako me je odmeravao kao jednog... jednog muzičkog kritičara.  A poslušavši Nuages gris pobesnelo je napustio salon i kao Kozina siktao: iznervirao sam ga a ljekari su zabranili da se nervira... dobar Rihard... svoje glavne teme u snovima obično od mene... mmm... posuđuje. Shvatam ja Njega; a i Tebe. Moja muzika je, sine moj: : Ohne Tonart. Bez tona je. Kako si ti vikao: to je Unmusik! I već mi se smiju. Veruješ da ne znam? Svi moji učenici, čak i Stradal, i Toman... i Ti... Svi!

(...) Hans, kapi za srce... sedamdeset godina mi je. Koliko ovacija, koliko histeričnih ženskih pisama... mmm... Više nije važno... Ali: negde, jednom sviraće Villa d’Este i unisono će gaktati: Zukunftmusik je sa mnom počeo... To, što je tu, to je crno i belo. Klavijatura smešno lagano se predaje. Zar moje kompozicije su neizvedive! Da red prstiju nikad im ne prepisujem! Kakva bezvezna družina, nemoj se ceriti, sine moj... I ovako, poluslepo, sa cigarom među prstima svačiji svakakvo delo ću apsolvirati, šta god žele! Šta god želim...!

(...) Suština je u tome, da ne odmeravaj. Hanse, zalud je matematika, kako danas kažu: glasovi velike fuge - in aeternum – su nemerljivi. Sad nek dođe Šopen. Ulane želim, kako navaljuju. S njima možeš pobediti ili umreti; tu nema pomoći. Ali posle... beskonačnu harmoniju sa svakim otkucajem srca i svakim titrajem ruku Ti krojiš.