Grad

Na granama drveta od betona

Neon-ptice

Staklenim krilima mašu.

U prašumi galame puze

Kaldrma kamenjem ranjene ulice,

Prljave im mantije od prašine vetar duva.

Ja tu živim. Jastuk mi je neboparajući

zveket, spavati ne mogu,

svojim stazama se vraćam,

ispred mene zgrčenim usnama prolaze senke:

eksere vremena grizu.

Do korena moga srca u kamen se ukopam.

Noć sa svetlima punim bodlji na grudima

mi se kotrlja, moje oči neon-ptice

staklenim krilima udaraju, svoju kob na grane

drveta od betona vežem.

Tužan sam:

još nisam pravio buket

iz sakupljenih osmeha

i na dnu očiju skrivene ljubavi,

Čoveku, ko svojim srcem što

u vatri zvezda gori grad osvetljuje.