100 (Ispred kapije stojim…)

Ispred kapije stojim u sutonu ispred kapije zaboravljene kuće

evo deteta ko je bošćom na leđima napustilo ovaj kraj

draganu još nije imao pa tek je nikao a njegovi bespomoćni roditelji u senci Gospoda venuli

još se seća oca kako je usred tržnice u ustima s ugašenim cigarom stajao i čekao da ga zvona Svevišnjeg u osvitu rosom prekriju

i seća se majke koja je ispred velikih korita tiho plakala a u teškim parama koji put su se anđeli pojavili

u čistim košuljama smokvu urmu i trešnju doneli i debelim prstićima kosu iz očiju klonule pralje uklonili

dete ispred kapije stoji i svega se seća

muškaraca i žena životinja ispred obora i cveća kako rascvetaju i u vetru tiho pevaju

sad je već ozbiljan odrastao čovek iznurenim očima stoji tu i bošću nehajno odbacio

kaže čašu vode mi dajte krišku hleba mi ponudite

čuje svoj glas i vidi da od njegovog glasa niko se ne budi

vodu i hleba kaže opet žedan sam i gladan

osećam sad svako mene gleda

ali niko me ne vidi

suton je

s drveća žuti listovi padaju.