Enciklike

Nikad neću skinuti sa police takvu knjigu čija je svaki red neinteresantan i bilo je i nepotrebno napisati.

Nikad neću oženiti ženu koja je mater još našem nerođenom detetu i koju bi do smrti voleo.

Nikad neću upotrebiti svirepost ili milost. Obe sam već koristio i nijedna nikome ni za što nije pomogla samo prostirajućoj entrpopiji.

Nikad ništa neću doznati od duhova koji u svetilištu Oja Kanona na brdu Utsunomije Prazninom šetaju.

Nikad ni za koga neću sveće paliti. Ipak sećanje je za svakoga  smrtna obaveza. Nikad više neću negirati. Shvatite: svi smo „u vidokrugu i pod prismotrom“.

Nikad ni jednu ženu neću sa strašću puberteta obožavati, ali nemojte zaboraviti: soba devojke – gde se prvi puta skinula – mesto je večne čarolije.

Nikad neću popiti zdravicu u zdravlje onih koje ne volim.

Nikad neću vatru potpiriti. I u žaru se iskonsko sujeverje plamena žari iz čega – ako se zaboraviš – nema spasa.

Nikad neću u lov. Poznajem tu strast; shvaćam ali se od toga suzdržavam. Nikad se neću kao skroman prikazivati nit ću biti skroman. Čoveka – između ostalog – samoobožavana sujeta vodi.

Nikad nikoga neću zbog izveštačenosti ili neotesanosti ispsovati. Iste su greške; isti promašaji... Nikad neću biti ni prvoplasirani, ni drugi ni treći. Za takozvanu pobedu besmisleno je laktanje; nije li dovoljno da na takmičenju svako mora učestvovati?

Nikad više neću glasno pevati. Glas mi je ružan i hrapav; iskrivljeno drečim; ponizim i upropastim Pesmu.

Nikad neću ispod kiše stati, „jer nisam dostojan da me očisti.” Izjava priliči moralisti: uvišena je i slinava.

Nikad ni na koga, koga ne želim ubiti, neću uperiti oružje. Onoga, ko štiteći sebe ili druge nije sposoban ubijati (to je koji put neminovno), svim sredstvima treba pomoći.

Nikad neću zidove i ograde rušiti. Ionako će se stropoštati ukoliko se na krivom mestu nalaze.

Nikad neću odgonetnuti niti jednu rečenicu sa tajanstvenim značenjem jer je prosvetlenje skoro uvek tričav trud.

Nikad nikoga neću dvoriti ako tokom negovanja promislim: ispravno postupam. Zastrašujuće pomisao.

Nikad se neću na tajnovitost žeske naravi pozivati, ni u šali ni u zbilji. (Volite ih; ali nemojte pokušati u njihove duše prodreti!)

Nikad neću na obali nepoznatog otoka kao otkrivač uginuti; bojim se da bi o meni nazvali.

Nikad nikoga neću iz sopstvenih pobuda savetovati. Ako ipak, to vredi samo do zalaska sunca. Posle sumraka za moje tvrdnje samo do zore odgovaram; dalje ne.

Nikad neću činiti to što istinski ne želim; ukoliko je to uopšte moguće. (Nemoguće je.) Ipak nemoj prebrajati tvoje nagodbe: iskrenost može te uništiti.

Nikad neću na tako nizak nivo pasti da ne bi imenom nazvao žive i mrtve i one koje još ugledam da su na ovaj svet stigli.

Nikad neću ’na sebe krivicu natovariti’, jer je licemerno. U svakom činu sam ja; suštinski.

Nikad neću šaputati kad glas treba podići. S tihim govorom i sebi i drugima možeš odati poštovanje.

Nikad neću nazvati sjajnim jedva tinjajuće stvari.

Nikad neću odgovoriti onima koji – umesto odgovora – lepe laži očekuju.

Nikad neću potvrđivati same od sebe razumljive istine. Ko ima vremena za to, ionako će učiniti.

Nikad neću ’potući se sa smrću’.  Veza reči je užasan nesporazum: nema žive duše ko bi joj bilo kakav smisao mogao dati. Naravno, ne mislim na uobražene glupane.

Nikad ništa neću o tajnim imenima Gospoda, Stvoritelja, Demiurgosa, tačci Omege, Boga saznati. Stigli smo do te tačke da nema knjige u kojima ne bi se ih moglo pročitati.

Nikad neću nad mojim fotografijama raznežiti. Rado konstatiram: sve su tamnije.