Zvezda je iznad tebe

Jer razdraganost ne

odjedanput osvaja telo:

najpre na predmete samo

ti se pogled vraća,

i tvoje izbledele uspomene

ponovo počinješ voleti.

Pa i sam vazduh

ti se čini svojstvenijim,

i teške reči drugih

dugo, strpljivo pratiš;

kasnije, čak i ako si sam,

ne samo na sebe misliš,

i makar ti se dani skraćuju –

sa budućnostom razgovaraš.

I i džungli tvojih organa

polako kod kuće se osećas,

svoje bolne kosti zaboravljaš –

život ti je beskraj.

Zastaneš na zemlji, potreseš –

neće se izvrnuti;

i na jednu lepu reč

u sevajuće nebesa poletiš.

A ništa drugo se nije desilo

samo red se uspostavilo:

u gomilastom mraku

besciljno, samotno si lutao

i iznad tebe jedna zvezda se upalila –

zlatna zenica koja se otvara –,

obasjala otelovljena

čuda bitisanja;

zadimljenim gradovima

iz krošnji senicu pravila,

iz klonulih

prolazan osmeh mamila;

sa neprohodnih cesta

tvoje zabludelo srce odvukla,

divljacima bez braća

braća pokazala;

i jer sebe samo u drugima pronalaziš

– tvoju tajnu je shvatila –,

sad u tebi živi i ti u njoj živiš,

ujedno tkana slika zvezda;

i znaš, više te neće napustiti

sjajna čistota njena.