Vidim plavu lampu u gibanju

Ne u hladu šuma:

Magda se u senci

ruku muškaraca skriva –

u ušima naušnica od cveta

a na kuku zlatna zmija

se proteže ka Mesecu.

Prvo moja ljubavi, devojko meseca,

ti koja na druga neba letiš,

dal bi još smela

na moje užerene dlanove pasti?

Sećaju se moji prsti,

pucaju moji nokti,

da bi ti okrenuto lice

u svojoj patnji mogao videti –

Nedelja je: čuješ li?

orgulje u crkvama se čuju,

meni psalm pevaš,

tebi psalm pevam.

Nema popa, nema Boga,

u senci belih stubova

pri pričesti ljubavi

prisutni i ispovednici mi smo.

Nedelja je: znaš li?

Pljušti: vidiš li?

Na ulici grom šeta.

Pogleda li te, možeš i umreti.

Sakrij se ispod mog balona,

sakrij se ispod mog ushićenja,

nikad ne možeš umreti.

Prsti mi drže u sećaju,

i odelo drži u sećanju

moje bezazleno radovanje.

Nisi imala naušnice,

niti na struku zmiju

i nisam znao da bi ti telo

ljubav priželjkivalo.

Čuo sam zvuk orgulja,

violinu ljiljana –

Sad tup glas bubnja čujem,

te klavir koja za grehom jada

i vidim plavu lampu u gibanju,

u tamnu sobu pozivajuću

da bi hladnu zlatnu zmiju

na struku tvom zadavio.