Tas vage

Beli Bartok

Neka nešto i o skladatelju kažemo.

Vidljiv je u lepršavom kaputu na bini

i na ulici kako sa šeširom u ruci

u jutarnjim zracima sunca šeta.

Tanak je poput riblje kosti

beo je poput ljiljana

ali kad za klavir sedne u Zmaj se pretvara

tandrče, plače i koji put laje

da se nebo potamni i zidovi kuća oronu.

Uopšte nije lik koji bi

bio sposoban ispred dece stati da bi im

bukvicu očitao i na poštovanje predaka naučio.

Lice prema nama samo u snu okrene

tek nam svira i nikad ne pita

dal smo u trenutku Velikog amena prisutni.

Granicu dobrog i lošeg svakodnevno prekorači

koji put sa buketom cveća u ruci

stiže odande gde se gasi vatra

device nestaju i vojnici umiru.

Niko ne bi verovao da je on taj čudak

koga je anđeo iz Raja sa usijanom sabljom isterao.

Ali je neosporno da samo on može biti ta Sotona koja

sa skinutim šeširom šeta ili sedeći uz klavir

tandrče, plače i koji put tako užasno laje

da se nebo potamni i zidovi kuća oronu.