Sinkopa ničega

U datom trenutku misao ti sudbina postane.

Ali odjedanput kao da nestaje. I tad u tebi počinje

da boli pejzaž, bez uzde lutajuće ulice, kuća,

koju često kao klopku doživljavaš, izbačena vrata

preko kojeg opijena čast, patnja u vrt presađenog bora

više se ne vraća (ništa drugo nije mogao poneti,

samo miris medenjaka). Bole sa danima stapane

noći čije zavese izrađene iz organze nisu sposobne

voljeno lice prekriti. Najviše prošlo vreme boli,

uzalud si svestan činjenice da je izvor sadašnjosti.

Iz nje samovolja ljubavi stalno izvire, tvog

pogleda magnetna sila jednog groba mami.

Svakog sata u podsvesne vode silaziš, protiv

struje plivaš, dozvoljavaš da ti krv pijavice

uspomena sišu. Potom iz vira čitav izroniš.

Do budućeg vremena si stigla. Kakva čast! Ni sama

ne shvataš. Nemoj se nadati da preživećeš fiksnu ideju

da ste na jedan drugog upućeni. Tvrdoglavo prema

konačnom preobražaju krećeš. Neko te usmerava.

Dalje! Napred! Osluškuješ. Sinkopa ničega

udara bubnjeve. Sretnom prošlošću se hraniš i iz nje

otkinute trenutke paru zaljubljenih golubova bacaš.