Šezdesetšest stepenica Omara Khajama

Prolazi mi noć. Moje zvezde jedan po jedan guta svanuće. Dolazi druga svetlosna dob, gde nestaju moje i tajne i radosti. Uvek tako stiže: moji dragulji u ružičastom jutru blede. Sutra je tu, što pripada čoveku – kažu, i što je učitelj života – i to kažu. Tama pripada džinovima; našu sudbu Alah je u svetlost utkao. Ne poričem, to može biti istinito. Kad niz šezdesetšest stepenica se spustim, započinje ono što nikad ne prolazi. Mi smrtnici tad stvaramo vlastiti svet. Osećam miris konja; čujem zvuk pokrenute vojske, žagor pazara; molim Jedinog, neka me umiri u toj večnoj simbiozi gde se sa prolaznošću pogađam.

Čekaju me u palati. Vest o mojoj mudrosti u daleke krajeve dopire. U tim trenutcima delam: u svetlu mojih saveta prestol se bogati, nedužnog sustiže pravda i priznanje, a grešnika kazna; prema priželjkivanju Proroka. „Vi smrtnici!“ Podešavam svaki vaš doživljeni trenutak, Njegova svetost govori u mojoj nauci, kako svetu suru prema vašim rečima krojim. Dokle god je moguće, ja vas pratim: lečim tela i u vas usađene duše; opevam plač i smeh; u mojim pesmama su utkane sve patnje bitisanja, moć lepote srce od mene dobiva. Ne znam zašto je to tako, zašto sam ja, zvezdoznanac i lečnik, pesnik i neimar postao taj, koji meri i zbraja vreme ovoga sveta. Znanje je samo Njegovo i ja ga više ne mučim sa pitanjima. Ako večita pitanja zahteva taj opstanak, tad ne postoji ništa o čemu bi mogao razmišljati. Ipak, smatram: postoji nešto; nešto što je više od obećanja rajske sreće; zadovoljstvo uređenog univerzuma u redovima uzvišenih novih naraštaja. Moguće je: sama namera je to, da taj ko živi nek živi, motri, radi, formulira; dozvoljeno mu je slediti jednu jedinu volju u beskonačnim lektirama. Predveče vraćam se u observatorij. Oživi osvežavajući vetar; ponovo stiže uzvišeniji opstanak. U šarama velikog neba tamo je lice; neka mi bude oprošteno zbog tih besramnih reči. Ispitujem projekte, kao i pre mene mnogi: to je jedino istinito, očaravjuće stremljenje. Ne mogu znati, da li postoji ljudska reč u kojem oživi nezamisliva i utešna misao; ako da, onda – ako i On želi – nek prihvati moju samotnu, zalutalu dušu.

Dok živim, žive i snovi; moji su sutoni koje džinovi zauzimaju. Poznajem njihovu moć i narav jer sam se s njima već odavno nagodio. Koji put tako osećam da svaki odgovor oni mi šapuću u uši, na koje više ne čeznem.

U ruci desethiljada deklaracija držim; čisto nebo pokazuje svaku zvezdu. Neka u  zvoniku sazreva kraj; toga sam željan: ja, Omar, poklonik sure. Trisedesettri godine sam živeo tu. Znam: u poslednjem času otvorit će se iza magle zvezdanih svetova šezdesetšest stepenica stvarnosti, na kojima – s one strane beskonačnosti –

moći ću do Njega stići.