Prva elegija iz Bornholma

Sablasno je to utvrđenje. Nešto u budnom stanju održava taj ćošak zemlje.

Neman-uobrazilja željna sna promatra - -

Sena oživi; neka prastara utvara.

Jeste već videli: u ruševinama je dansko popodne; nije kićen u jutarnji purpur ni

noć ni dan - -

Stenik sam sebe čuva. Ovde rođeni svoju sudbu u tuđim krajevima

doživljavaju; nisu se vratili dunđerini brodova sa zmajevima. Njima

se klanjao Legir i daleki Tule. Zvezdana daljina još čuva njihove

kosti; jer Zemlja je strahovit pregib. Znano nebo ne može videti

obale Vinlanda.

Kelti, saksonci, vojnici Klaudiusa - - Oni se pojavljuju tu,

kao na zapadu, u nekom drugom dvoru nepostojeći kralj ko

uze san Fortinbrasa - - da ne mine kad usni.

Neme su dine na grobovima. Nedokučive tajne u Kružnim

Hramovima; skrivena je još blagorodna vera pagana.

Tu ni jedan križ ne poznaje Jerusalima - - Pokriva i skriva,

kako ti se sviđa.

Ogromni prostori Hamershusa - - kao da se ni materija sama

ne razlaže -- načeli su vreme. Čuvaju ostrvo sna; bezličan,

ne sluti vaskrs. Tišina već za danas zaboravljenim zaboravom

čezne.

Otkrivajući bezgraničnost kristala, oglasili su se stene:

„ – Merljivo nećeš naći, mladiću. Možeš računati bezbroj

ledenih doba: trimilijarde godina, nama to znači Ništa.

Sedam puta smo videli okrenuti našu galaktiku. Uzmi papir

i piši. Znamo: i tebe je , kao i svako delo ovoga sveta, optočio

vreme. Smesti se na nas; osluškivaj mrtve koji ti pero

vode. Ne plaši se: večnost opsena čuva.

Još oslovimo: noć, trava, stena.”