Obrtnici

Nismo naučnici, niti setni, zlatousni popovi,

i nismo ni heroji koji su u boj divljom grajom bili ispraćeni

i koji sad na dnu mora, sunčanim brdima obamrlo leže

i na mecima izrešetanim livadama, širom čitavog sveta.

Sati se sad pod plavim svodom u kvarnoj krvi kupaju…

Ali mi smo već od svega toga udaljeni. Na dnu tamnih kasarni sedimo:

nemo i celovito kao netaknuta materija.

Juče smo još plakali a sutra, sutra će se stoleće možda našem delu diviti.

Da! Jer iz naših ružnih šopavih prstiju već nova snaga dozreva,

i sutra već na novopodignutim zidovima halalimo.

Sutra azbestom, gvožđem, silnim stenama ruševine oživljavamo

i na stranu sa lažnim dekoracijama! mesečinom! i orfejima!

Silne nebodere gradimo i za igračku kopiju Ajfelove kule.

Bazaltnim stubovima mostove. Na trgovima iz zvučnog čelika nove idole

a na crknute tračnice gromoglasne, vatrene lokomotive guramo

da sjaje i poput zanosnih meteora na svojim putanjima jure.

Nove boje mešamo a u morima nove kablove polažemo

i oplodimo zrele, usamljene žene, zemlja neka nove potomke dadilja

i novi pesnici koji o licu novog vremena pevaju neka se raduju:

u Rimu, Parizu, Moskvi, Berlinu, Londonu i Budimpešti.