Oboje ljudski

Volim te. Nemoj od mene očekivati

uobičajen način ašikovanja,

tebe bi ponizili u priglupa

laskanja završene zakletve,

što bi rekao: usne su ti krasne,

kad su obične kao i kod drugih,

i ti znaš: ionako nisi ta

koju u zanosu vidim.

Za hvatanje miša dovoljno je

i komadić slanine – ne treba ni mačke,

otrcanim frazama obmanuti

brbljave šiparice mogu,

recept je poznat:

po koja primedba na odelo, kosu, među

nežnim predusretljivostima po koja

dobro tempirana drskost –

stupica je to a ne taktika,

prema žrtvi ne divljenje,

tek sažaljenje se budi, prema kojoj

lukavština mačke je suvišna graja,

kad samo zbog tvoje baršunaste kože

i prekrasnog luka usana te celivam:

nek ti lice rumenilo smrti ne farba,

rađe samosvest, jarkocrvena.

Dozvoli, da iza tvojih sjajnih grudi

do tvog zamršenog srca stignem,

i ako me tvoje srce dostojnom smatra,

neka moju cenu i plati,

neka naš pir bude

rukovanje suparnika posle megdana,

nakon što smo međusobno

iskušenje ljudski podneli,

kad više nije interesantno

ko je dobio, gubio, gde ima više ožiljaka,

kad samo jedna činjenica nadahnjuje:

ta borba je nama dostojna bila.

(1963)