Na tresetištu

Uz laganu muziku prolaze

bodlje leta.

Ni pesme ne ožive

u okoreloj nepomičnosti.

U rane smrznuto

ukočeno čekamo

dok voda žubori

i močvara doziva.

Naravno mogao bi reći

srce se na taj

momenat spremao.

Da ga ne bi progutao,

da bi podneo to

što doziva.

Samo životinje

kočopere okolo,

neka još pliva

pa potone.

U tišini sediš

i još stršiš?

Zar je toliko dovoljno?

Jesi li taj ko jesi?

Popušta li srce?

Ili tek umlje?